Knjga-roman „Šta ako sam ja sledeći“

Intervju: Prof. dr Predrag Mitrović, načelnik kardiološke poluintenzivne nege i rukovodilac Klinike za urgentnu internu medicinu

Neposredan povod za razgovor, eksluzvino za časopis „Medici.com“, sa profesorom Predragom Mitrovićem je njegova nedavno objavljena knjiga-roman, moglo bi se reći, malo zagonetno naslovljena ŠTA AKO SAM JA SLEDEĆI i o pozivu kardiologa u kojoj se susreću dve epohe, ista bolnica, medicina, porodično sećanje i pitanje šta ostaje iza čoveka.

Poštovani profesore Mitroviću, već sam naslov romana „Šta ako sam ja sledeći“ zvuči kao pitanje koje se često čuje u bolnici. Kako je nastao?

To pitanje ne izgovaraju uvek pacijenti. Često ga vidite u očima članova porodice, ljudi koji sede u čekaonici ili posmatraju kako se nečiji život promeni za nekoliko minuta. U urgentnoj kardiologiji svakodnevno se susrećete sa činjenicom da čovek pravi planove, odlazi na posao, ruča sa porodicom, a onda se iznenada nađe između života i smrti. Naslov je potekao iz tog iskustva, ali se ne odnosi samo na fizičku smrt. U romanu postoji i druga vrsta nestajanja: trenutak kada čoveka više niko ne pamti po imenu i prezimenu.

Roman počinje neobičnom scenom: Četvorica muškaraca sede za stolom, a ispred svakog je karta. Zašto ste izabrali baš takav početak?

Želeo sam da čitalac odmah oseti da se nalazi na mestu na kome uobičajena pravila vremena više ne važe. Za stolom sede Spiridon Cvetanović, njegov potomak Dušan, lekar Grujica Mitrović i pripovedač, savremeni kardiolog. Trojica dobijaju znak beskonačnosti, dok jedna karta nosi mogućnost potpunog zaborava. Ta igra nije zamišljena kao zabava, već kao suočavanje sa sopstvenim životom. Svako od njih mora da se zapita šta je ostavio drugima i da li samo biološko postojanje znači da je zaista živeo.

U knjizi se smenjuju Beograd u vreme Velikog rata i današnji Beograd. Šta povezuje te dve epohe?

Povezuju ih ista bolnica, ista soba, isti krevet i ista borba za život. U jednoj vremenskoj ravni pratimo Spiridona, koji sa simptomima srčanog udara stiže u Glavnu vojnu bolnicu na Vračaru, a u drugoj Dušana, koga Hitna pomoć dovodi u savremeni Urgentni centar. Između njih je čitav vek razvoja medicine. Promenili su se dijagnostika, lekovi, aparati i mogućnosti lečenja, ali nisu strah bolesnika, nemoć porodice i odgovornost lekara. Upravo mi je ta ljudska nepromenljivost bila važnija od pukog poređenja stare i nove medicine.

Da li su Spiridon i doktor Grujica samo književni likovi ili u njima ima porodične istorije?

U osnovi romana postoji interesovanje za sopstvene pretke i pitanje koliko ih zaista poznajemo. Imamo fotografije, poneki dokument i porodičnu priču koja se vremenom menja. Od tih tragova književnost može da napravi žive ljude, ali roman nije porodična hronika niti dokument. Likovi imaju pravo na sopstvenu sudbinu. Meni je bilo važno da ih ne predstavim kao spomenike. Oni se ljute, plaše, šale, greše i prepiru. Tako postaju bliski čitaocu iako pripadaju drugom vremenu.

I pored ozbiljne teme, u romanu ima dosta humora, ponekad veoma grubog. Da li je bilo teško spojiti humor i smrt?

U Urgentnom centru humor često postoji tik uz najteže situacije. To nije nepoštovanje bolesnika, već način na koji ljudi pod velikim pritiskom čuvaju prisebnost. Život se ni pred smrću ne pretvara u uzvišeni govor. Ljudi ostaju ono što jesu: duhoviti, sujetni, neprijatni, nežni ili uplašeni. Zato nisam želeo da roman bude sumoran od prve do poslednje stranice. Humor daje likovima krvotok, a ozbiljne trenutke čini uverljivijim.

Koliko Vam je posao kardiologa pomogao da opišete bolničke scene?

Pomogao mi je da razumem atmosferu, ritam i odnose među ljudima. U hitnom prijemu nema mnogo vremena za velike rečenice. Postoje kratka pitanja, naredbe, zvuk monitora, procena koja mora brzo da se donese i tim koji mora da funkcioniše. Poznajem i trenutak kada lekar završi sve što može a, ipak, čeka odgovor organizma. Međutim, nijedan pacijent u romanu nije prepisan iz stvarnog života. Koristio sam iskustvo profesije, ali su događaji i likovi književno oblikovani.

Da li lekar posle toliko godina rada postane otporniji na smrt?

Postane sposobniji da deluje kada je najteže, ali ne bi trebalo da postane ravnodušan. Iskustvo vas uči da odvojite emociju od postupka dok traje borba za život. Kasnije, ipak, ostaju lica, glasovi i porodice koje čekaju vest. Lekar mora da sačuva empatiju, jer bez nje medicina postaje samo tehnika. S druge strane, mora da sačuva i sebe. Ta ravnoteža se ne nauči jednom zauvek; ona se iznova traži sa svakim teškim bolesnikom.

U romanu ste i sami prisutni kao pripovedač, pod svojim imenom i u svojoj profesiji. Da li Vas je to ograničavalo?

Naprotiv, dalo mi je mogućnost da budem neposredniji, ali taj pripovedač, ipak, nije isto što i autor izvan knjige. On je književni lik koji ulazi u svet svojih predaka i pacijenata, a zatim mora da odgovori na ista pitanja koja postavlja drugima. Nisam želeo da lekar bude iznad priče, kao neko ko sve razume i svima presuđuje. Pred smrću i zaboravom njegova titula ne predstavlja zaštitu.

Dušan dobija novu priliku, ali se vrlo brzo vraća starim navikama. Da li čoveka zaista može promeniti blizina smrti?

Može, ali ne mora. Često kažemo da će neko posle infarkta promeniti život, prestati da puši, smanjiti stres ili drugačije gledati porodicu. Neki to zaista učine. Drugi se, čim prođe strah, vrate istim obrascima. Dušan je namerno napisan bez ulepšavanja. On pokazuje da druga prilika sama po sebi nije dovoljna. Potrebna je odluka da se nešto promeni, a niko je ne može doneti umesto nas.

Šta biste posebno voleli da čitalac “ponese” iz ove knjige?

Voleo bih da se seti svojih najbližih dok još može da ih pita ko su bili, šta su želeli i čega su se plašili. Voleo bih i da razmisli o tome šta će njegovi potomci znati o njemu. Rad u urgentnoj kardiologiji naučio me je da život ne treba stalno odlagati za neku mirniju godinu, bolji trenutak ili vreme kada ćemo imati manje obaveza. Pitanje iz naslova nije poziv na strah. Ono je podsetnik da vreme nije neograničeno i da bi svako od nas povremeno trebalo da se zapita ne samo šta ako sam ja sledeći, već i: ako jesam, da li sam zaista živeo?

Poštovani profesore, hvala Vam na vremenu koje ste i pored Vaše prezauzetosti odvojili za naš razgovor o kardiologiji, a posebno o Vašoj knjizi – romanu “Šta ako sam ja sledeći”, koja je po mnogočemu neobična i jedinstvena, a u kojoj, pored ostalog, bar delimično, dolaze do izražaja i Vaše svestrane karakteristike i osobine Vaše ličnosti, umetnička nadarenost u muzici, prozi, kao i pesnička “duša”, zbog čega ste svuda omiljeni a naročito među damama svih profesija.