Doktor Stanimirović u samom vrhu svetske nauke

Profesor dr Zoran Stanimirović o svetskom naučnom priznanju, timskom radu, genetici pčela i prenošenju znanja mladim istraživačima

I pored pada Beogradskog univerziteta na „Šangajskoj listi“, Fakultet veterinarske medicine ostaje među 120–150 najboljih fakulteta na svetu u svojoj oblasti

Profesor dr Zoran Stanimirović, redovni profesor Fakulteta veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu, dugogodišnji šef Katedre za biologiju, inače genetičar, uvršten je među 2% najuticajnijih svetskih istraživača na Stanfordovoj listi. Pored ovog izuzetnog postignuća, jedini je naučnik na ovoj listi koji se bavi izučavanjem pčela. Najznačajniji radovi profesora Stanimirovića jesu iz oblasti genetike i patologije pčela. Za svoj višedecenijski naučni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. To je bio povod da razgovaramo sa prof. Stanimirovićem u okviru proslave 90 godina od osnivanja Fakulteta veterinarske medicine.

Na naše pitanje o svetskom priznanju i zavidnoj naučničkoj karijeri profesor Stanimirović odgovara:

„Svaki naporan i predan naučnički rad prati određena vrsta satisfakcije, pa i u vidu ovakvog priznanja. Od 2022. godine do ove, iako za ovu godinu lista još nije objavljena, uvršten sam, kao biolog, među 2% najuticajnijih istraživača prema Stanfordovoj listi. To znači da sam jedan od 220.000 najuticajnijih i najcitiranijih istraživača koji su dospeli na Stanfordovu listu, od osam miliona istraživača širom sveta koji se bave različitim oblastima“.

Profesor dodaje da je njegova istraživačka grupa vodeća na Fakultetu veterinarske medicine, sa izuzetno opremljenom i modernom laboratorijom. Ali, kako profesor ističe, to je pre svega zasluga celog tima. „Uspeh je zasluga tima, jer kod mene je sve timski rad. Od osnivanja laboratorije 2007. godine, kad smo počeli da radimo, do današnjih dana, kroz tu laboratoriju prošao je veliki broj istraživača. Neki od njih su profesori, a kolega Uroš Glavinić je čak i šef Katedre. S obzirom na to da sam pred penzijom, želeo sam da mlađim kolegama pružim priliku da samostalno rade i dalje razvijaju katedru, a moja uloga je da im pripomognem koliko mogu. Pored kolege Marka Ristanića, tu je i plejada mladih istraživača koji čine »udarnu grupu« istraživača na našem fakultetu, a koja je prva kako po broju radova, tako i po citiranosti. Budućnost je na ovim mladim ljudima, zajedno sa koleginicom Jevrosimom Stevanović, koja ostaje kao najiskusnija koleginica“, rekao je profesor.

Na naše pitanje o njegovoj predanosti profesorskom pozivu i insistiranju na znanju, na prenošenju znanja kao načinu da se ono još više akumulira.

Profesor ističe da za mlade kolege najvažniji treba da bude uspeh u znanju i učenju. On ima poruku za mlađe kolege: „Uspeh se svakako ne postiže blokadom fakulteta i univerziteta i svakako ne izostajanjem sa predavanja i vežbi, nego stalnim obrazovanjem. Iako ne zameram ništa svojim studentima, smatram da su, pre svega, moje kolege profesori svojim neodgovornim ponašanjem podržavali nešto što ne spada ni u obrazovanje ni u naučni rad.“

Profesor Stanimirović ističe da su za uspeh u naučnom radu najvažniji ljubav i posvećenost naučničkom pozivu. Ta ljubav prema nauci uvek bude uzvraćena kako od mlađih kolega, tako i od saradnika i čitave naučne zajednice koja te rezultate, naposletku, verifikuje i prepoznaje. I pored opstrukcije nastave, za koju profesor smatra da je neodgovorna i štetna za ostvarivanje zadataka visokoškolskih ustanova – fakulteta i univerziteta, Fakultet veterinarske medicine je uspeo da ostane među 120-150 najboljih fakulteta u svojoj oblasti, prema „Šangajskoj listi“, što ga čini najbolje plasiranim fakultetom na Beogradskom univerzitetu, kao i u Srbiji.

Pčele su simbol vrednoće, medonosni leteći insekti, ali i više od toga. Vi ste izučavali njihovu genetiku i patologiju, a možda i psihologiju?

„Iako sam prepoznat pre svega kao pčelar, pčela je samo jedan od objekata mog naučnog rada. Moj fah je pre svega genetika, odnosno molekularno-genetička dijagnostika. Iz te oblasti sam izveo dosta doktorskih kandidata i saradnika po različitim katedrama. Medonosna pčela je upravo to što ste rekli, jedan divan insekt, na koji su još stare civilizacije gledale kao na uzor za organizaciju društva.

Nastavljajući da govori o ustrojstvu pčelinjeg društva, profesor Stanimirović ističe: „U društvu jednog socijalnog insekta, kakav je pčela, vlada zakon surovosti. Svaka jedinka ima svoj zadatak. Ako ga ne obavlja, biva diskvalifikovana, i to najbrutalnije moguće, od matice preko truta do radilice. Ističem i maticu jer, iako se o njoj često govori kao o ’kraljici’, ona je samo majka svih. Ona ne donosi nikakvu odluku, već se sve odluke donose na nivou cele pčelinje zajednice.“ Pomalo šaljivo, profesor nastavlja: „Trutovi se, kao mužjaci, najmanje pitaju. Njihova jedina uloga je reproduktivna te ne ostaju dugo u zajednici, a nakon parenja doživljavaju egzekuciju. Njihov čitav utrobni sistem izvlači se zajedno sa penisom, koji ostaje u delu vulve matice, a koji nakon pada erektabilnosti radilice izvlače kako bi matica bila spremna za parenje sa sledećim trutom. Tokom jednog leta, matica se pari sa 39–48 trutova. Obično izvede jedan let, iako ima slučajeva da leti i po dva puta u toku života, mada je tada, zbog svoje tromosti, više izložena predatorima.“

Med spada u prirodnu hranu i koristi se kao gastronomski sastojak, a naš narod veruje u njegovu lekovitost. Da li je naučno dokazano kako med utiče na naš organizam?

„Med je značajan u ishrani ljudi zbog brojnih fizioloških efekata. U medu dominiraju ugljeni hidrati, pre svega monosaharidi glukoza i fruktoza, koji čine 75 odsto ukupne količine ugljenih hidrata u medu. Oni se brzo transportuju u krv i predstavljaju brz izvor energije. Međutim, u medu je utvrđeno i prisustvo proteina, minerala, među kojima dominira kalijum, vitamina i to prvenstveno vitamina C i vitamina B grupe, znatnih količina fenolnih jedinjenja, naročito flavonoida i fenolnih kiselina, kao i preko 500 različitih isparljivih jedinjenja, pri čemu udeo i sadržaj minerala, vitamina, fenolnih i isparljivih jedinjenja znatno variraju u zavisnosti od vrsta biljaka od kojih vode poreklo nektar i polen u medu.“ Ipak, kaže profesor, to ne znači da med može da zameni ostale namirnice, jer ako se posmatra preporučeni dnevni unos proteina, minerala i vitamina, doprinos meda je zanemarljiv. Stoga je dobro konzumirati med, ali ne treba preterivati. „Do osamnaestog meseca ne treba deci davati med. Za zdrave ljude mlađeg uzrasta, savetovao bih korišćenje kašičice-dve meda sa maslacem namazanim na hleb ili u mleku, za starije bih preporučio dve kašičice meda tokom dana, najbolje rastvorene u čaju, dok dijabetičari smeju uzeti jednu kašičicu meda ujutru, takođe u čaju, ali uz kontinuirano praćenje glikemijskog statusa“, ističe profesor.

Profesor Stanimirović naglašava da Srbija ima veliki potencijal za pčelarstvo, mada su, zbog velikih površina pod poljoprivrednim kulturama, područja bogata medonosnim biljem smanjena. Osim toga, pčelarstvo ugrožavaju i agropesticidi koji se koriste za zaštitu poljoprivrednih kultura. U poslednje vreme je smanjeno interesovanje za pčelarstvo, s obzirom na nisku cenu meda, nekontrolisani uvoz i pojavu falsifikata meda koje je teško otkriti čak i najsavremenijim analizama.

„Pčelari su suočeni sa nekoliko značajnih problema. Pre svega, to su cena i plasman meda, kao i ishrana pčela, odnosno nedostatak kvalitetne pčelinje paše i vode usled suše. To je povezano sa kvalitetom ishrane, jer je posledica povećana upotreba šećera. Zatim sledi i pojava bolesti koje često dovode do fatalnog ishoda, pri čemu su krajnji egzekutori pčelinji virusi“, kaže profesor.