Prof. dr Miodrag M. Colić,
specijalista plastične i rekonstruktivne hirurgije, direktor Centra za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije, predsednik Udruženja za plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju Srbije, šef Katedre za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, šef Nacionalnih sekretarijata i član Izvršnog komiteta International Society of Aesthetic Plastic Surgery član American Society of Aestetic Plastic Surgery

Estetska hirurgija je deo ili subspecijalnost plasti􀃾ne hirurgije, mada i danas, nažalost, veliki broj ljudi poistovećuje plastičnu hirurgiju sa estetskom, uglavnom u smislu korekcije manjih defekata i uklanjanja tragova vremena na ljudskoj koži, zbog čega je i nastao jedan manje popularan naziv - kozmetska hirurgija. Čak i sva saznanja o mogućnostima plastične hirurgije neće mnogo promeniti u tom pogrešnom načinu mišljenja u našoj sredini sigurno još dugi niz godina.

Ni jedan pokušaj egzaktne defi nicije estetske hirurgije za poslednjih 50 godina koliko je ova grana u usponu, nije naišao na potpuno prihvatanje od strane svih plastičnih hirurga. Još je Taljakoci 1597. godine pisao: “Mi rekonstruišemo delove tela koje nam je priroda dala, a sudbina razorila i to ne radimo zbog lepog izgleda, ve􀃼 telesne utehe i funkcije”. Taljakoci je bio proklet i ekskomuniciran zbog svojih rekonstruktivnih operacija nosa koje su se smatrale protivprirodnim i ilegalnim, da bi njegovo delo tek 1958. godine dobilo teološku revalorizaciju rečima pape Pija XII: “Ako posmatramo fi zičku lepotu u hrišćanskom svetlu i poštujemo uslove na osnovu naših moralnih čenja, tada estetska hirurgija nije u suprotnosti sa božjom voljom jer restaurira perfekciju najsavršenije kreacije, a to je čovek”. Da je Taljakoci zaista bio jedan od začetnika estetske hirurgije potvrđuju i podaci da je za pacijente imao istovremeno 12 nemačkih grofova i 19 francuskih markiza koji su želeli da se popravi izgled njihovih noseva.

Prema Ser Haroldu Gilisu rekonstruktivna hirurgija ima za cilj restauraciju onoga što je Bog kreirao, dok je estetska hirurgija pokušaj da se prevaziđe božje delo. Po nekim drugim autorima to je “hirurgija koja nije neophodna za održanje života i zdravlja, “hirurgija koja se izvodi iz razloga koji nisu funkcionalne prirode”, “psihijatrija sa nožem”, “hirurgija koja podstiče ljudsku taštinu” ili nešto lepša “hirurgija koja poboljšava kvalitet života”.

Reč “taština” je ključ mnogih kontraverznih shvatanja koja okružuju razvoj estetske hirurgije kao specijalnosti. Ta je reč inicijator negativnih stavova prema estetskim procedurama i motiv negiranja hirurgije koja nije striktno funkcionalna. Ali šta je to taština?

* Da li je taština perforisati nos radi stavljanja drvenih klinova ili nakita, što je široko prihvaćeno u mnogim plemenskim kulturama?

* Da li su prihvatljivi crteži po telu i vidu hipertrofičnih ožiljaka, istezanje vrata zlatnim prstenovima kao kod “žena žirafa” na severu Tajlanda ili istezanje donje usne u Ubangi stilu?

* Da li je taština nošenje kontaktnih sočiva umesto naočara, tretman ćelavosti na kojoj se bazira čitava industrija preparata, pa i metoda transplantacije kose?

* Da li je plod sujete nošenje perika, egzotični make-up, farbanje kose u neobične boje, ekstravagantna garderoba?

Svi, dakle, pokušaji tačne definicije estetske hirurgije su ili obojeni ličnim mišljenjem i predrasudama ili, sa čisto tehničke strane, sadrže u sebi novi niz problema koji izrastaju iz njene etičke ili funkcionalne prirode. Na primer, da li je rekonstrukcija dojke nakon mastektomije zbog karcinoma funkcionalna ili estetska procedura? Od žene se svakako ne očekuje laktacija nakon rekonstrukcije dojke, pa sama operacija nema funkcionalni značaj.

Ako usvojimo činjenicu da je dojka sekundarni seksualni organ, pa samim tim ima i određenu erotsku ulogu u životu žene, tada se mora razrešiti taj paradoks i dati estetski značaj novonastaloj dojci, a ne da se ona posmatra isključivo kao organ za produkciju hranljive tečnosti. Postoji opšta saglasnost da skoro svaka operacija iz domena plastične hirurgije sadrži u sebi prepoznatljiv estetski element. Opekotine često stvaraju velike funkcionalne deformitete, ali je opečeni bolesnik mnogo više zabrinut za svoj fi zički izgled nego funkciju. I nakon niza većih ili manjih operacija transplantacija kože, oslobađanja kontraktura, stabilizacije zglobova, pacijent često pita da li je to sve što možete da učinite za njegov izgled.

Linija razdvajanja fizičkog deformiteta kao što je rascep usne od velikog nosa je ponekad veoma uska. U najvećem broju slučajeva teški i komplikovani hirurški zahvati u pravcu reparacije velikih urođenih kraniofacijalnih anomalija moraju se u suštini smatrati estetskim. Ne postoji funkcionalni razlog za korekciju hipertelorizma. Operacija Kruzonovog deformiteta kao jedna od najsloženijih koja često zahvata i bazu lobanje primarno se izvodi iz estetskih razloga da bi se ublažila ovako užasna deformacija, a pacijent učinio prihvatljivim u svom društvenom okruženju. Zbog toga je i Fernando Ortiz-Monasterio iz Meksika, jedan od najvećih kraniofacijalnih hirurga, ali isto tako i vrstan estetski hirurg, nazvao ovu hirurgiju estetskom hirurgijom skeleta lica.

Moramo priznati da i danas još uvek veliki broj hirurga raznih drugih specijalnosti smatra estetsku hirurgiju nedovoljno cenjenom u našoj sredini, mada je ova hirurgija svetski priznata od strane nove generacije plastičnih hirurga i kao takva uvedena u sve specijalističke programe. Američko

i britansko udruženje za estetsku plastičnu hirurgiju, kao i medjunarodno udruženje (ISAPS) formirani su pre više od 30 godina, a takodje i druga regionalna udruženja za estetsku hirurgiju. Problem priznavanja estetske hirurgije u nekim širim razmerama više se postavlja kao pravni ili birokratski, već kao problem u našim glavama, kao problem odgovornosti plastičnog hirurga kao lekara i kao hirurga koji treba da “poboljša kvalitet života”. Na žalost, takmičari u ovoj igri nisu više samo estetski hirurzi kao vrhunski profesionalni plastični hirurzi, već i mnoge druge grane i pojedinci čiji krajnji cilj nije kvalitet života, već količina novca koju treba izvući od pacijenta. Medicinsko oglašavanje sa kojim se svakodnevno susrećemo u dnevnoj i periodičnoj štampi samo delimično odražava stanje naše estetske hirurgije suočeno između obećanja novog izgleda i života i neukusa nemogućnosti njegovog ispunjenja.

U današnje vreme, nažalost, ipak moramo prihvatiti činjenicu da je estetska hirurgija samo jedna od pogodnosti tržišta savremenog sveta, a njen potrošač - naš pacijent. Pošto organizovana medicina nije u stanju da zaštiti potrošača kažnjavanjem prestupnika tradicionalne etike, tada se ukazuju samo dva moguća rešenja od kojih ni jedno nije dovoljno dobro, ali je zato korisno. Prvo je stroga i beskrupulozna edukacija estetskih hirurga u sklopu specijalizacije plastične i rekonstruktivne hirurgije i kasnije uz stalne provere znanja kroz seminare i stručne skupove, a drugo je snažna esnafska organizacija u vidu saveznog udruženja za estetsku hirurgiju.

Na kraju, naglasimo još jednom u zaključku da je svaki pokušaj da se odvoji estetska hirurgija od rekonstruktivne “funkcionalne” hirurgije apsurdan jer, bez obzira da li je procedura funkcionalna ili estetska, ona ima isti cilj – olakšanje ljudske patnje. To je zadatak koji plastični hirurzi prihvataju kada postaju doktori medicine. Olakšati ljudsku patnju ne znači samo spasiti život ili pokazati maestralnu hiruršku veštinu, već je to briga o pacijentu kao ljudskoj jedinki, kao celini. Najvažniji deo tog našeg zadatka sastoji se upravo u poboljšanju kvaliteta života svakog pacijenta kao ljudskog bića čijeg smo postojanja dostojni.

Literatura

1. Colić, M.: Etički aspekti plastične hirurgije. Chir Maxillofac Plast 19/1-3:79-85, 1989.

2. Colić, M.: Plastična hirurgija - istorijat, mogućnosti, izazovi. Forum Romanum, Pravni fakultet, Beograd, 1987.

3. Rees, D.T.: The Surgery of Aesthetics: A Modern Dilemma. Aesth Plast Surg 15:99-104, 1991.