|
|
|
|
Prof. dr sc. med. Gordana Dedić, neuropsihijatar, psihoanalitički psihoterapeut, Klinika za psihijatriju VMA
Burnout sindrom
Burnaut (burnout), sindrom sagorevanja na radu je odloženi odgovor na hronične emocionalne i interpersonalne stresove koji su povezani sa radnim mestom.
|
Osnovne karakteristike sindroma sagorevanja na radu su: emocionalna iscrpljenost, depersonalizacija i nisko lično samovrednovanje. Emocionalna iscrpljenost je vezana za prevelike i preteške radne obaveze koje zaposleni postavljaju pred sebe, uz osećanje da su emocionalno ‘’pojedeni’’ i iscrpljeni poslom i nepovoljnom radnom sredinom.
Depersonalizaciju, izmenjen odnos prema kolegama karakteriše ‘’bezličan odnos’’, otuđenje što je posledica negativnog, ravnodušnog odgovora na različite profesionalne stresore. Smanjena radna efikasnost, smanjenje ličnog angažovanja i tendencija ka samoomalovažavanju imaju za posledicu gubitak sposobnosti postignuća i produktivnosti u radu.
Sindrom sagorevanja na radu se javlja kod tzv. “normalnih” osoba, koje ranije nikada nisu imale psihičke smetnje. Javlja se češće kod mlađih, neoženjenih/neudatih osoba, nižeg nivoa obrazovanja, bez obzira na pol. Ovom sindromu su posebno podložne osobe koje teže perfekcionizmu, imaju nerealno visoka očekivanja i procene vezane za sebe i lični rad. Pri tom, to su osobe koje su manje hrabre, smanjenog samopoštovanja, koje izbegavaju da se suočavaju sa problemima u životu.
Javlja se kod osoba koje su kontinuirano, kroz duži vremenski period bile izložene vanrednim psihosocijalnim stresorima na radnom mestu. Nastaje onda kada osobe posvećene svom poslu shvate da njihovo žrtvovanje nije bilo dovoljno da bi se postigli željeni ciljevi. Ono što za jednu osobu počinje kao važno, značajno i izazov radnog mesta, vremenom za njega postaje neprijatno, neispunjavajuće i beznačajno. Tada se energija pretvara u iscrpljenost, posvećenost u cinizam, efikasnost u neefikasnost, odnosno sve tri prvobitne dimenzije radnog angažovanja pretvaraju se u svoju suprotnost i dobijaju karakteristike sindroma sagorevanja na radu.
Sindrom sagorevanja na radu je najpre uočen u profesionalnom odnosu medicinskog osoblja u radu sa pacijentima u medicinskim, socijalnim i obrazovnim institucijama koje se bave mentalnim zdravljem ljudi. Istraživanja pokazuju da više od polovine (51%) zaposlenih u psihijatrijskoj ustanovi pokazuje izražene simptome burnout. Najugroženije kategorije zaposlenih su između 30. i 50. godine života, sa 10 do 30 godina radnog staža na psihijatriji.
Uzroci nastanka sindroma sagorevanja na radu su:
Stres kao primarni faktor;
Specifičnost situacije u kojoj ljudi rade, najčešće situacije u kojima je međusobni odnos sa pacijentom težak, komplikovan i posebno emotivno zahtevan: dužina vremena provedena sa pacijentom, težak i problematičan međusobni odnos, susretanje sa nepromenjenim stanjem, posebno smrću pacijenta, teškoće u radu sa pacijentom koji je anksiozan, sniženog raspoloženja, koji lako plane, kao i patnje pacijenta;
Rezultat prepreka i teškoća vezanih za samu organizaciju posla, sam posao ili institucionalne ustanove.
Klinički simptomi ispoljavanja sindroma sagorevanja na radu su:
Somatski simptomi: dugo trajajanje tzv. ‘’malih oboljenja’’ - zamor, malaksalost, hronični neodređeni fizički bolovi, glavobolja, bol u leđima, nesanica, stomačne tegobe;
Bihejvioralni: nadražljivost, nervoza, stalna napetost, impulsivnost, eksplozivnost, ljutnja, povećano korišćenje alkohola ili droge, problemi odnosa u braku ili na poslu;
Kognitivni i afektivni simptomi: emocionalna krutost, preosetljivost, zatvorenost, tuga, pesimizam, bespomoćnost, osećaj beznadežnosti, osećaj gubitka, sniženo raspoloženje, nedostatak pažnje.
Treba naglasiti da je u kliničkoj slici veći naglasak na psihičkim simptomima ili na poremećaju ponašanja nego na fizičkim simptomima.
Ispoljavanje sindroma sagorevanja na radu manifestuje se u četiri faze:
Radni entuzijazam - osoba je maksimalno posvećena poslu, udovoljava ljudima sa kojima radi, ne dopušta sebi dnevni ili godišnji odmor. Ovakvo angažovanje ne dovodi do adekvatnog zadovoljstva te osoba postaje razočarana i nezadovoljna.
Stagnacija - karakterišu je teškoće u odnosima, kako sa saradnicima, tako i sa porodicom, prijateljima. Osoba je emocionalno ranjiva i nepoverljiva. Najčešće izlaz vidi u sledećoj fazi.
Emocionalno povlačenje i izolacija - ovakav obrazac još više doprinosi doživljavanju posla kao besmislenog i bezvrednog. U ovom stadijumu počinju prvi znaci telesnog iscrpljivanja što predstavlja dodatni stres i dovodi do poslednje faze.
Apatija i gubitak životnih interesa - javlja se kao odbrana od hroničnog nezadovoljstva na poslu. Prvobitno oduševljenje i samouverenost prelaze u cinizam i ravnodušnost, javlja se gubitak vere u sebe i svoje sposobnosti. Osoba koja dospe u četvrtu fazu ili se odlučuje na promenu ili ostaje na poslu, ali potpuno bez motivacije.
U diferencijalnoj dijagnozi, sindrom sagorevanja na radu treba najpre razlikovati od stresa gde razlika postoji u odnosu na dimenziju vremena, stres je privremeno stanje, a sindrom sagorevanja na radu je proces koji traje duže i ima sliku hroničnog poremećaja. Razlika u odnosu na depresivni poremećaj postoji na osnovu domena, gde se sindrom sagorevanja odnosi na domen radnog mesta, a ne i na druge oblasti života pojedinca, jer su, bar na početku procesa, simptomi uslovljeni isključivo situacijom na radnom mestu. Pri tom je sindrom sagorevanja na radu isključivo povezan sa sadržajem posla što je suprotno depresiji koja može biti povezana sa svim oblastima čovekovog života. Inače, zapaženo je da su osobe sklone depresiji osetljivije na pojavu sindroma sagorevanja na radu.
Istraživanja ukazuju da u sprečavanju sindroma sagorevanja na radu, značajniju ulogu imaju situacioni i organizacioni faktori od individualnih. Promene individualnih faktora odnose se na snalaženje sa izazovima kroz učenje veština (relaksacija, učenje komunikacije sa ljudima, sticanje samopouzdanja i sl.). Promena u organizaciji okruženja na poslu odnosi se na bolje snalaženje u kolektivu, učenje strategija povratka na posao, mere opuštanja. Smatra se da je najbolja kombinacija primena obe strategije. Fokus je na radnom angažovanju koji predstavlja suprotnost sindromu sagorevanja na radu sa ciljem da se stvore nove mogućnosti intervencije koje će sprečiti ili ublažiti njegovu pojavu.
Jedan od uspešnih načina podizanja otpornosti na stres je strategija samopomoći kao što su: razvijanje samokontrole i odgovornosti, uzimanje češćih i kraćih godišnjih odmora, negovanje optimističkog pogleda na svet, spremno dočekivanje stresa na poslu itd. Ukoliko sve ove metode ne pomognu, u obzir dolazi i psihoterapija.
|
|
|
|
|
|
