|
Prim. dr Nebojša Ilić, psihijatar, Dom zdravlja Niš, Srbija
 Kvalitet života, depresija i psihosomatska oboljenja kod doktora medicine
Prezentacija rada na skupštini Komore doktora medicine RS, Banja Luka, maj 2010.
Za izradu navedenog rada korišćen je material dobijen kroz četiri sopstvena istraživanja u vremenskom periodu 2006-2009. godine, a vezan za jednu ciljnu grupu - doktore medicine. Istraživanja su bila vezana za kvalitet života doktora medicine, depresiju kod doktora, Anksioznost kod doktora medicine i depresiju i psihosomatska oboljenja kod doktora, a sprovedena su kod zaposlenih u domovima zdravlja Niš i Voždovac iz Beograda. Kraće rečeno, radili smo »sa onima koji vole da dijagnostikuju, a ne vole da budu dijagnostikovani«.
Razmišljajući o tome kako smo uspevali da u dosadašnjem periodu odgovorimo kvalitetno na radne obaveze i da svoje takozvano “slobodno vreme” upotrebimo na aktivnosti vezane za porodicu, prijatelje, obaveze prema društvu u celini, sport, hobi, došli smo do ideje da to na neki način uokvirimo u jednu celinu, potraživši odgovore na pojedina pitanja od svojih kolega.
Pokušali smo da saznamo da li su doktori svoje slobodno vreme koristili bez pregleda rođaka, prijatelja, beskrajno dugih telefonskih razgovora zbog davanja saveta u lečenju pojedinih oboljenja itd. Saznanje smo hteli da obogatimo i time koliko često su doktori obavljali ovakve aktivnosti, da li ih je to opterećivalo, koju vrstu stresa najčešće doživljavaju na poslu.
Činjenica koja nepobitno stoji je da su u dosadašnjem periodu doktori medicine obavljali napred navedene aktivnosti bez novčane naknade, trošeći svoje slobodno vreme za to. Prosudite sami da li ste bili na nekom slavlju, a da uzgredno od nekog niste “zapitani” - “kako da reši neki problem vezan za svoje ili zdravlje neke bliske osobe?” Pomalo sumorno deluje opaska da je to isto pitanje upućivano već dvojici-trojici vaših kolega. Još je niz primera i situacija koje bismo mogli da navedemo, a nismo se usudili da proverimo kako to deluje na naše najbliže (porodicu).
Kako će to izgledati u narednom periodu, da li će institucija “porodični lekar” uspeti da razreši ove dileme?
Analizirani su odgovori na anonimni upitnik 50 ispitanika koje su sačinjavali doktori medicine. Upitnik je bio sastavljen od pitanja navedenih u uvodu rada.
Analiza upitnika kod 50 ispitanika životne dobi 30-55 godina dala je sledeće rezultate: 30 ispitanika (60%) svoje slobodno vreme je koristilo za “dodatno” profesionalno angažovanje, 17 njih (34%) je delimično uspevalo da izbegne ove aktivnosti, a svega troje njih (6%) je bilo bez ovakvih aktivnosti (dijagram br.1). Jednom nedeljno je 11 ispitanika (22%) bilo dodatno angažovano, 12 njih (24%) dva puta nedeljno, 26 ispitanika (52%) je više puta nedeljno obavljalo poslove vezane za preglede rođaka i prijatelja, a jedan ispitanik (2%) nije dao odgovor na ovo pitanje (dijagram br. 2.).
Dijagram br. 1 “Dodatni” profesionalni angažman i slobodno vreme
Dijagram br. 2. Učestalost “dodatnog” profesionalnog angažmana
Na pitanje “koju vrstu stresnih situacija na poslu najčešće doživljavate” 20 ispitanika (40%) istaklo je konflikt s pacijentom, 14 njih (28%) istaklo je zbrinjavanje urgentnih stanja, a 16 ispitanika (32%) lošu saradnju s rukovodiocima ili ostalim kolegama.
Dijagram br. 3. Vrsta stresa na radnom mestu
Prema napred navedenim rezultatima većina doktora medicine, u prethodnom periodu i sada, ne uspeva da svoje slobodno vreme koristi obavljajući aktivnosti u okviru svoje porodice, baveći se hobijem ili sportskim aktivnostima, dalje se edukujući, već dosta vremena utroši obavljajući aktivnosti vezane za “dodatni” profesionalni angažman bez novčane nadoknade. Kao najčešću stresnu situaciju na poslu ispitanici prepoznaju konflikt sa pacijentom (najčešće neopravdano zahtevnim).
Kakav je kvalitet života, iz ovog aspekta gledano, ostavićemo za diskusiju, a kakav će biti dalje u velikoj meri će zavisiti (prema predlozima navedenim u upitniku) od toga kako će biti organizovani zdravsvena zaštita i sistem zdravstvenog osiguranja.
Depresija kod doktora - provokativna tema, zabluda ili realnost?
Depresija je jedan od najnejasnijih termina u rečniku medicine, a koristi se da opiše raspoloženje, simptom, sindrom ili nozološki entitet. Preciznije, klihičko korišćenje termina depresija opisuje sindrom koji se karakteriše depresivnim raspoloženjem zajedno sa drugim simptomima tokom odredjenog vremenskog perioda. Klinički prepoznatljiv depresivni sindrom čine dubina tuge, prisustvo dodatnih simptoma i ometanje svakodnevnih dotadašnjih aktivnosti.
Interes za ovo istraživanje, kod nas, podstakla je činjenica da se sve više doktora medicine obraća za psihijatrijsku pomoć.
Kao instrument za istraživanje korišćena je skala za samoprocenu depresivnosti (ZUNG), koju su popunila 52 doktora medicine oba pola, 30-55 godina starosti. Skalu je popunilo 32 ispitanika ženskog i 20 muškog pola, te je dobijeni odnos polova 1,6:1.
Prema studiji koju objavljuje 1994. godine J. Firth-Cozens, 30% doktora medicine po završetku fakulteta i tokom prve godine staža pokazuju simptome koji ukazuju na kliničku depresiju, ali se ovaj procenat smanjuje tokom razvoja karijere, mada ostaje veći u odnosu na norme u ostaloj populaciji.
Caplan 1994. godine objavljuje da 19% doktora medicine pokazuje simptome depresije iznad nivoa praga (sa 5% iznad najvišeg proseka).
Žene lekari, kako se čini, su naročito sklone depresiji, sa stopom većom nego kod žena drugih profesija (Welner et al, 1979), i većom zastupljenošću nego kod muškaraca lekara. Hsu i Marshall (1987) objavljuju da su žene lekari 1,5 puta sklonije lakšoj depresiji, dok su 8 puta više sklone ozbiljnoj depresiji.
Prema ključu za tumačenje skale, izračunavanjem skora i indeksa depresivnosti, dobijeni su sledeći rezultati: Bez depresivnosti je 8 ispitanika (15,38%), sa depresivnošću u remisiji bilo ih je 10 (19,23%). U kategoriju depresivnosti kod ostalih poremećaja spada 30 ispitanika (57,69%), a četvoro njih (7,69%) su oni čija depresivnost zahteva lečenje (dijagram br. 4).
Dijagram br. 4 Depresivnost po kategorijama
Što se zastupljenosti prema polu tiče, skalu su popunile 32 ispitanice, bez depresivnosti ih je 4 (12,50%), sa depresivnošću u remisiji 5 (15,62%), sa depresivnošću kod ostalih poremećaja 20 (62,50%), i 3 (9,37%) njih pripada kategoriji depresivnosti koja zahteva lečenje. Ispitanika muškog pola bilo je 20. Njih četvorica je bez depresivnosti (20%), 5 (25%) pripada kategoriji depresivnosti u remisiji, 10 (50%) je sa depresivnošću kod ostalih poremećaja i jedan (5%) je sa depresivnošću koja zahteva lečenje, što govori o većoj zastupljenosti depresije kod ispitanika ženskog pola (tabela br.1).
Tabela br.1 Odnos zastupljenosti depresivnosti prema polu
pol zenski muški
bez depresivnosti 4 12,50% 4 20%
depresivnost u remisiji 5 15,62% 5 25%
depresivnost kod drugih poremećaja 20 62,50% 10 50%
depresivnost zahteva lečenje 3 9,37% 1 5%
ukupno 32 99,99% 20 100%
Navedeni rezultati navode na zaključak da je među doktorima medicine prisutan prilično visok nivo depresivnosti i da su oni približni podacima iz literature (Valko i Clayton, 1974. god. Caplan 1994. god.)
Suicidalne misli su prisutne kod 3,84% ispitanika što govori o visokoj stopi prisustva navedenih misli. Ovu konstataciju ilustrujemo odgovorima na tvrdnju: “Mislim da bi za sve bilo bolje da umrem” gde je dva ispitanika (3,84%) odgovorilo “ponekad” (ispitanici ženskog pola). Naši nalazi se poklapaju sa podacima iz literature, prema kojima žene lekari imaju čak 3 puta veću stopu suicidalnosti u odnosu na opštu žensku populaciju.
Dijagram br. 5 Zastupljenost suicidalnih misli
Rezultati do kojih smo došli tokom našeg istraživanja otvaraju brojna pitanja, pre svega koji su specifični etiološki faktori za nastanak depresije kod doktora medicine.
Anksioznost označava stanje straha koje ugrožava, blokira, preplavljuje ličnost čoveka i dovodi ga u stanje napetosti usled stalnog naviranja mučnog osećanja bespomoćnosti.
Istovremena pojava depresivne simptomatologije i anksioznosti je visoka - 47%, a po epidemiološkim studijama u USA i 57% (Clark 1989). Rezultati nacionalne studije rađene u USA pokazuju da u 80% slučajeva obolelih od psihijatrijskog poremećaja postoji komorbiditet sa drugim psihijatrijskim poremećajem, a najčešći je komorbiditet anksioznih, depresivnih poremećaja i zloupotrebe PAS. Komorbiditet depresivnih poremećaja, zloupotrebe alkohola i benzodiazepina je čest u mlađoj populaciji pacijenata, veoma je izražen, hronificira, teže se tretira i zahteva brojna hospitalana lečenja. U starijoj populaciji evidentiran je čest komorbiditet anksioznih i depresivnih poremećaja (Lindesay). Ne znam iz kojih razloga populacija doktora doživljava sudbinu gerijatrijske populacije?
Kao instrument za procenu depresivnosti korišćena je skala za samoprocenu depresivnosti (Self-rating depression scale ZUNG ), koju su popunila 52 doktora medicine (zaposleni u Domu zdravlja Niš), oba pola (32 žene i 20 muškaraca), 30-55 godina starosti. Procena anksioznosti urađena kod 44 ispitanika (28 žena i 16 muškaraca) za koje je prethodnim utvrđeno postojanje depresivnosti, Kovijevom skalom procene anksioznosti (Covi Anxieti scale).
Prethodno navedeni rezultati koji se odnose na depresiju uzeti su u obzir, a ukupno izraženo kod 44 ispitanika (84,61%) postoji depresivnost. Izradom Kovijeve skale anksioznosti od njih 44 , 19 (43,18%) je bez anksioznosti, dok ona postoji kod 25 (56,81%) ispitanika.
Dijagram br.6. Anksioznost u grupi ispitanika sa depresivnošću
Depresivnost je prisutna kod 28ispitanika ženskog pola (87,50%) i kod16 ispitanika muškog pola(80%), dok je anksioznost prisutna kod 17žena (60,71%) i kod 8 (50%) muškaraca.
Tabela br.2. Depresivnost i anksioznost prema polu
Dobijena prisutnost anksioznosti u grupi ispitanika sa depresijom dala je rezultate približne podacima iz literature (Kessler RC,1996.) naglašenije kod ispitanika ženskog pola.
Psihosomatska oboljenja pripadaju grupi najzastupljenijih oboljenja u savremenoj medicinskoj praksi. Odgovor na pitanje, kolika je zastupljenost ovih oboljenja i depresivnosti kod doktora opšte medicine, potražili smo kroz istraživanje urađeno tokom februara 2008. godine u domovima zdravlja Niš i Voždovac iz Beograda. Psihosomatske bolesti su one bolesti u čijem nastanku i toku psihički faktor igra presudnu ulogu. Psihosomatski pristup razmatra psihološku komponentu u nastanku brojnih telesnih polietioloških bolesti.
Cilj dole navedenog istraživanja je pokazati zastupljenost psihosomatskih oboljenja i istovremene depresivnosti kod doktora opšte medicine navedenih ustanova. Kao instrumente istraživanja koristili smo (anonimno) upitnik o oboljevanju od psiho-somatskih bolesti i skalu za samoprocenu depresivnosti (ZUNG), koje je popunilo 36 doktora i specijalista opšte medicine, oba pola, životne dobi 30-55 godina. Obradom upitnika, izračunavanjem skora i indeksa depresivnosti dobijeni su dalje prezentovani rezultati.
Upitnike je popunilo 36 ispitanika, 28 žena i 8 muškaraca.U ukupnom broju ispitanika prisutno je 13 (36,11%) obolelih od psihosomatskih oboljenja.
Dijagram br. 7. Zastupljenost psihosomatskih oboljenja u ukupnom broju ispitanika
Od hipertenzije je obolelo 10 (76,92%), ulcusa dvoje (15,38%) i dijabetesa jedan (7,69%). Bez depresivnosti ih je dvoje (15,38%), sa depresivnošću u remisiji troje (23,07%), sa depresivnošću kod ostalih poremećaja četvoro (30,76%) i za lečenje je depresivnost kod 4 (30,76%).
Dijagram br. 8. Prisutnost depresivnosti u grupi sa psihosomatskim oboljenjem
Depresivnost u ukupnom broju ispitanika (36) raspoređena je tako, da je 4 bez depresivnosti (11,11%), 8 sa depresivnošću u remisiji (22,22%), 18 sa depresivnošću kod ostalih poremećaja (50,00%) i 6 je sa depresivnošću za lečenje (16.66%).
Dijagram br. 9. Depresivnost kod ukupnog broja ispitanika
Zanimljivost predstavlja odgovor na tvrdnju »Lako donosim odluke« iz skale za samoprocenu depresivnosti (ZUNG), gde je 20 ispitanika (55,55%) dalo odgovor »retko«, 6 njih (16,66%) »ponekad«,sa odgovorom »uglavnom« bilo ih je 10 (27,77%) i nijedan nije dao odgovor »najčešće«.Prethodno otvara pitanje neodlučnosti (dvoumljenja) kod donošenja odluka koje vrlo često treba doneti brzo.
U grupi ispitanika prisutna je trećina obolelih od psiho-somatskih oboljenja sa dvostruko većim nivoom depresivnosti koja zahteva lečenje, u odnosu na celu grupu (30,76% prema 16,66%). Depresivnost je značajno zastupljena i u ukupnom broju ispitanika, gde bi kao etiološki faktori nastanka depresije i psihosomatskih oboljenja značajno mesto zauzeli stres i nivo opterećenosti na radnom mestu, status u širem socijalnom miljeu i nezavidna socio-ekonomska situacija.
Poruke upućene doktorima medicine - razmislite o njima!
Pozdrav između dvoje psihijatara:
“Dobar dan, Vi ste danas dobro. A, kako sam ja?“
Samo psihijatri, ako dožive, imaju “ludu“ penziju!
Povedimo računa o sebi, ako je potrebno, dozvolimo da “nas dijagnostikuju“!
Unapredimo kolegijalne odnose, ne dozvolimo da nas “progutaju“ promene!
Doktor jeste drugome spasonosna i magična reč, doktor nije “neuništivi« mađioničar!
Reference:
1. Depression in doctors; Jenny Firth-Cozens in Depression and Physical Illness. Edited by M.M. Robertson and C.L.E. Katona; 1997 John Wiley & Sons Ltd
2. Kessler RC, et al. Br J Psychiatry. 1996;168(suppl 30):17-30.
3. Van BalkomAJLM, BeekmanATF, de Beurs E, Deeg DJH, Van Dyck R, et al; Comorbidity of anxiety disorders in a community-based older population in the Natherlands; Acta Psychiatr. Scand.2000; 101; 37-45.
|
