Volja je presudna

Na mnogobrojnim stručno-naučnim skupovima nacionalnog i međunarodnog karaktera posvećenim borbi protiv pušenja duvana, prof. dr Rajko Igić, faramakolog rado je pozvan i viđen gost.

Razlog ne iznenađuje jer je prof. Igić takvu akciju započeo još u bivšoj Jugoslaviji, u Tuzli, kao predavač na Medicinskom fakultetu. Sjajno osmišljena i sistematično vođena ova kampanja je za kratko vrijeme dobila i priznanje od Svjetske zdravstvene organizacije kao najuspješnija. Prisjećajući se tih početaka prof. dr Rajko Igić, koji sada živi i radi u Čikagu, za naš časopis izdvojio je ključne trenutke.
- Kao američki stipendista imao sam priliku da se upoznam s aktivnostima na odvikavanju od pušenja u toj zemlji, koja je još tada imala daleko niži postotak pušača u odnosu na ondašnju Jugoslaviju. Kada sam se vratio u Tuzlu, prva misao mi je bila da angažujem svoje studente kojima sam predavao farmakologiju na trećoj i četvrtoj godini studija. Trebalo je za to naći i adekvatno vreme zbog kontinuiteta akcije. Odlučio sam da to bude 31. januar, Dan bez cigarete, a da kampanju počnemo dve nedelje ranije.
U fokusu su bili mladi, a usput i odrasli. Osnovali smo Društvo za borbu protiv pušenja među omladinom, čije delovanje nije bilo samo ograničeno na Tuzlu, već celo područje tadašnje Jugoslavije. Osmislio sam plakat s kratkim i jasnim porukama na srpskohrvatskom jeziku koristeći ćirilično i latinično pismo, slovenačkom, makedonskom i engleskom jeziku. Štampali smo 10.000 plakata i tako svake godine. Početkom januara studenti iz Tuzle distribuirali su ih svim poštama s pismenim upozorenjem da ih postave s unutrašnje strane poštanskog izloga kako ih neko ne bi skinuo. Studenti su putovali širom Jugoslavije i tamo sa svojim kolegama animirali lokalne medije i javnost. Finansirali su se uz podršku javnih prevoznika i hotelijera koji su im obezbeđivali nekoliko besplatnih karata i prenoćišta.
Posle toga napisao sam knjigu: „Pušenje i zdravlje“ kao instrukcije studentima medicine koji se bore protiv pušenja, da znaju o čemu da pričaju u medijima. Studenti su svake godine organizovali i konferenciju za novinare kojoj su prisustvovali novinari i dopisnici iz skoro cele tadašnje Jugoslavije. Zbog takve zainteresovanosti odlučio sam da da držimo takve konferencije u Međunarodnom pres centru u Beogradu. Nakon toga i posete studenata iz Tuzle Segedinu, našu kampanju su najpre prihvatili Mađari i Česi, a zatim Englezi i drugi. I dogodilo se da nas je Svetska zdravstvena organizacija pozvala u Ženevu u Okruglu salu i proglasila nas najboljima u svetu za vođenje preventivne kampanje protiv pušenja. To je bilo 1990. godine, a mi smo zvanično počeli s kampanjom 1983. godine. Naš cilj je bio da omladina ne počinje pušiti po školama i da odrasli ostave pušenje.

Medici.com
Da li ste znali koliko Vas je pušača poslušalo tokom vođenja ove borbe protiv pušenja?
- Kazali smo u programu radija da svi oni koji su pod našim uticajem ostavili cigarete da nam se jave nakon tri meseca. Dobili smo na stotine, dopisnica i telefonskih poziva. Najopširnije je upravo bilo iz Banjaluke iz preduzeća „Rudi Čajavec“ s listom od oko 20 imena osoba koje su uspele da ostave cigarete.

Medici.com
Kakva je danas situacija? Ima li među zdravstvenim radnicima pušača, posebno među ljekarima?
- Generalno gledano u Americi malo puše, ne samo lekari, već svo medicinsko osoblje. Primera radi, u Čikagu ima sedam medicinskih fakulteta. Prilikom upisa brucoša, 1994. godine, na jedan od tih fakulteta (University of Chicago) samo je jedan bio pušač. Doduše, u Americi se na medicinske fakultete upisuju oni koji završe srednju školu (gimnaziju) i koji nakon toga još četiri godine studiraju na nekom od fakulteta i tek posle toga imaju pravo da se upisuju na medicinski fakultet. U Americi lekari skoro da ne puše, a sestre mnogo manje nego ostala populacija. U Americi danas puši 21 odsto ljudi. Najviše puše najsiromašniji; intelektualci i bogati najmanje. Omladina tamo još relativno mnogo puši.

Medici.com
Kakva je kod nas situacija’?
- U moje doba kod nas je bilo 55 odsto lekara pušača. Danas puši njih blizu 30 odsto. To znači da lekari danas puše za 5 do 10 posto manje nego opšta populacija, što je dobar znak. Kad jedan lekar ostavi cigaretu, on može da povuče još sto ljudi iz svoje sredine da ostave pušenje.

Medici.com
Došli smo do suštine ovog razgovora. Kako stvarno ostaviti pušenje? Da li je to najveći problem?
- Najvažnija je odluka. Kad neko odluči da će prestati, može iz prvog pokušaja da ostavi duvan. Neki ne mogu to da urade. Najvažnija je volja, a da bi ona bila potkrepljena postoje farmakološka sredstva kao što je nikotin koji se u raznim vidovima unosi u organizam kao nadomestak (flasteri, žvakaće gume). Teški pušač je onaj koji ujutro uzima prvu cigaretu nakon 15-20 minuta. Oni koji puše tek kasnije kad odu na posao su laki pušači. Teški pušači imaju dve navike, jedna je fizička a druga psihička zavisnost. Laki pušači imaju samo psihičku zavisnost. Lekar teškom pušaču može dati nikotin da bi se najpre rešio psihičke zavisnosti.
Nedavno je, pre dve-tri godine, u Americi pronađen i registrovan lek vareniklin (poznat pod zaštićenim nazivom Chantix) mnogo je bolji od ranije poznatog leka bupropiona (Zyban) koji je registrovan u Srbiji, za BiH ne znam. Isto tako, dobro je što je zabranjeno pušenje u školama, bolnicama, javnim mestima. Pasivno pušenje nije štetno kao aktivno, ali jedna trećina pasivnih je već u rizičnoj grupi za potencijalna oboljenja uzrokovana duvanskim dimom. Evidentno je, isto tako, da u poslednjih nekoliko godina raste broj pušača u ženskoj populaciji. Jedno testiranje u čuvenoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima pokazalo je da su devojčice dvostruko češće pušile od dečaka. Dečaci ranije počnu, ali ih devojčice prestignu negde u uzratsu od 18 godina.

Medici.com
Vi ste prof. Igiću poznati po brojnim istraživanjima u vezi s odvikavanjem od pušenja. Činjenica je da se bez ovakvih istraživanja i studija ne može „označiti“ neki optimalni model prevencije, ali i liječenja ove bolesti zavinosti.
- Da. Mnogo je tu faktora, socijalnih, ekonomskih kulturoloških. Sve zavisi o kojoj se konkretnoj društvenoj sredini radi. Primera radi, istraživao sam uticaj NATO bombardovanja Srbije na broj pušača pre i posle. Rezultati ovog istraživanja su i mene pomalo iznenadili. Broj pušača je bio manji nekoliko godina posle bombardovanja. Razlog je što su ljudi postali svesniji opasnosti za svoje zdravlje. Jer nakon radijacije ne treba im još i duvanski dim. S druge strane, prisutni stres je privremeno povećao i broj pušača i broj popušenih cigareta. Vidite, desilo se nešto neočekivano. Stoga mislim da u borbi za odvikavanje od pušenja svako mora pronaći svoj metod čije će se delovanje u kontinuitetu pratiti. Tako će doći do najboljih načina prevencije i lečenja ove vrste zavisnosti.
Anđa S. Ilić