Историја медицине - Стоматологија и култура

Проф. др Брана Димитријевић

Порекло оралног здравља

Већи део аргументације др Атанасија Пуље у књизи „Нега зуба“ је рационалистички. Зуби омогућавају правилно варење, па тако дуг и срећан живот. Са историјског становишта оваква аргументација настала је касније. Као пуки спас од зубобоље стоматологија не би постала оно што беше већ почетком претпрошлога века, те је највероватније Јован Дучић на правом трагу када, пишући о младости и старости, вели да: „... ни у античко време, ни у хришћанско доба нису старци никада као данас толико пазили да спољашње лепо изгледају, да имају младићко држање, да спортом одрже стас, да негом сачувају зубе и косу.“[15]
Рационалистички приступ полази од претпоставке да је знање моћ, а разум врховни судија у свим стварима. Разум разликује шта је губитак а шта добит, шта правда а шта неправда; док је појединчев покретач сопствена корист. Избор је, дакле, разбор.
Ова крилатица, у објашњавању човекових поступака, нема данас ни из близа онај значај као у доба француских енциклопедиста или нашег Доситеја (Димитрија Обрадовића). Јер појединац чак и када је у подређеном положају болесника не успева увек да се понаша по тој „схеми“. Упркос томе, сваки просветитељски, разуверавајући подухват полази од претпоставке о апсолутном незнању непросвећеног. Онај ко не чува своје зубе не зна ни чему они служе. Ма колико оперативна претпоставка о апсолутном незнању није тачна, представа о зубу, већ смо видели, утемељена је и у појединачној и у колективној свести племена и народа широм планете. Стоматологија је могла да означи само — спас; за оне који су попут млетачке господе губили зубе пре своје тридесете. Но, благодети њених умења споро су прихватане, уз стварање заблуда, заправо покушаја да се њене новине подведу под старе калупе.
Мада претежно ослоњен на здравствене аргументе, др Атанасије Пуљо у својој књизи „Нега зуба“ није, међутим, запоставио културотворност стоматологије. Тако, још у уводу каже: „Коме се није десило да се, разговарајући са каквим рођаком, пријатељем или познаником, који има запуштене зубе, није помало повлачио и одмицао, како не би морао да удише — да се благо изразим — неугодни задах, који из такових уста куља.“ Од таквих загађивача у Пуљино време одбрана беше: мало по мало повлачење и измицање, уз будну пажњу да овај то случајно не опази и увреди се!?