Način života, kultura, civilizacijski nivo određuju sferu čovekovog života u kojoj se nalaze i njegove opšte potrebe. "Bogatstvo čoveka leži u raznovrsnosti njegovih potreba". Nagoni i instinkti su genetski uslovljeni i predstavljaju kolektivno iskustvo ljudskog roda. Motivi su po svojoj prirodi znatno složenije kategorije i obuhvataju različite ljudske aktivnosti koje imaju određeni cilj, a smisao aktivnosti leži u zadovoljenju raznovrsnih potreba. Nagoni i instinkti modeliraju čovekovo ponašanje, a motivi kao izraz potreba upotpunjuju njegovo društveno biće. Neadekvatne dimenzije opštih potreba, s jedne, i neracionalno snažni motivi s druge strane, predstavljaju osnov za poremećaj kvaliteta zdravlja. Raskorak između htenja i mogućnosti može da postane trajan izvor emotivne napetosti koja vodi u somatizaciju anksioznosti, što predstavlja pojavu kliničkog aspekta nezadovoljenih opštih potreba. Među osnovnim zajedničkim potrebama nalazi se potreba za radom, a među opštim i zajedničkim nalazi se potreba za društvenim životom, odnosno udruživanjem (porodica, prijatelji, susedi...)

Zastupljenost pojedinih vrsta potreba, od bioloških do kulturnih, kreće se u širokom rasponu i u tom pogledu ljudi se međusobno mnogo razlikuju. Porodici pripada značajna uloga u formiranju i oblikovanju potreba. Usklađenost života u porodici, zavisi, pored ostalog, i od kvaliteta strukturnih komponenti ličnosti i interakcije potreba njenih članova. Sistem odnosa postaje složeniji kod uključivanja ličnosti u život sredine sa svim potrebama i vrednostima same sredine. Na jednoj strani nalazi se motivacioni sistem ličnosti, a na drugoj su opštedruštvene potrebe i vrednosti. život u zajednici (porodica, društvo) može se uskladiti ako se urede odnosi između ljudi. Sistem društvenih potreba, normi i vrednosti veoma je složen i podložan promenama. I motivi ličnosti takođe predstavljaju složen sistem na individualnom nivou. Interakcija društvenih i ličnih sistema podleže neprekidnim promenama.

Socijalne potrebe u užem smislu obuhvataju kvalitet životnog standarda (visinu zarade, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, stanovanje, pravnu sigurnost, snabdevanje...) Nije jednostavno uskladiti socijalne potrebe i ekonomske interese što se od razvijenog društva očekuje.


U skali vrednosti nemaju sve potrebe isti rang, a pri njihovom zadovoljenju polazi se i od ranga značaja. U tom svetlu utvrđuje se princip jednakih potreba za sve građane (obrazovanje, dečja zaštita, primarna zdravstvena zaštita...). Solidarnost je elemenat demokratskog društva, društva koje pruža jednake startne mogućnosti svim ljudima da zadovolje prioritetne potrebe. Obim zadovoljenja opštih potreba je merilo civilizacijskih i humanih vrednosti. Navedene principe medicinska profesija mora da brani, jer se medicinski stručnjaci nalaze na izvoru brojnih problema i ljudskih nevolja, što je karakteristično naročito za rad u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.


Zdravstvene potrebe i zdravstveni zahtevi proističu iz opštih i ličnih potreba (kao i obeležja same ličnosti). Rad zdravstvene službe usmeren je na rešavanje zdravstvenih zahteva, te zdravstvene potrebe, većim delom, ostaju nepoznate. Kako građani znatan broj zdravstvenih potreba rešavaju u okviru samozaštite (od 70 – 80%) to vrstu i broj autentičnih potreba građana možemo utvrditi jedino istraživanjem.

U rezultatima istraživanja koji su nama dostupni relativno retko je rasvetljavan problem ljudskih vrednosti, a još manje su one rangirane po značaju.


Cilj našeg istraživanja je bio da blizu 15.000 ispitanika u Srbiji od 25 do 64 godine života od 12 ponuđenih vrednosti, odaberu šest (6) i rangiraju ih po značaju, bodujući ih od 1 do 6.
Na osnovu rezultata ankete jasno je da građani imaju pozitivan stav o zdravlju kao najvećoj ljudskoj vrednosti.

Kako briga o zdravlju nije samo zadatak zdravstvene službe već svakog pojedinca, porodice i društva u celini, na zdravstvenim radnicima je da kontinuiranim zdravstveno vaspitnim radom nauče građane kako da sačuvaju i unaprede svoje i zdravlje svoje porodice. Na taj način oni bi blagovremeno prepoznali zdravstvene potrebe i ukoliko ih ne bi rešili sami, obratili bi se zdravstvenoj službi za pomoć. Tako bi se skratilo vreme od momenta poremećaja zdravlja do trenutka obraćanja zdravstvenoj službi za pomoć, što bi doprinelo uspešnijem lečenju.